2,5 meseca sam živela potpuno slepa, ništa nisam videla i to je bilo bolno. Posle toliko godina, da ja opismenim generacije i generacije učenika i doživim da ne mogu baš ništa, ni pročitati, ni videti, ni napisati. To je za mene bio užas. A da ne govorimo o ličnim potrebama, znate koliko to znači. Više nisam mogla da izdržim pa me je moja doktorica uputila ovde kod vas na kliniku. Čim sam se javila, u roku od 3 dana sam dobila poziv da mogu da dođem na pregled, u zakazano vreme, ni minut nisam čekala. Nemam reči hvale koje bih mogla reći za ovu kliniku. Svi su me pogledali kao da sam deo njihove porodice. Pregled je trajao dosta dugo, namučili su se oni oko mene, mada kažu da su oni mene mučili, ali ne, ja sam došla da tražim spas i ništa mi nije bilo teško. E posle toga smo se dogovorili i za operaciju i maltene svaki dan su me zvali, koje lekove treba da uzmimam pre operacije, pa kada sam dobila nalaz od kardiologa, pa laboratorijske nalaze. Sve sam uradila kako su rekli, ali sam stalno mislila šta može loše da se desi, šta ako ne uspe. Ohrabrila me je moja doktorica koja je rekla da još nije imala nijedan slučaj da se neko ovde operisao a da je imao bilo kakve komplikacije. Tako da sam i ja ovde išla sa nekom sigurnošću, postojao je taj zračak nade jer sam razmišljala, pa da mi nisu rekli da mogu da me operišu, verovatno ne bi ni prihvatili jer sam komplikovan slučaj. I došao je taj dan, operacija. Doktor je radio svoj posao i stalno mi najavljiao, još samo minut, još samo 30 sekundi, samo se opustite i brzo je sve bilo gotovo. Verujete mi, ja bukvalno nisam videla ko me je doveo u salu, a kada sam izašla posle operacije, otvorila sam oči i ja sam videla ispred sebe osobu koje me je vodila. To je bilo toliko dirljivo, plakala sam od sreće, a posebno kada sam videla na licu te osobe da se i ona raduje kao ja. U liftu sam videla i rukohvat i pod dole i sve, mojoj sreći nije bilo kraja. U tom šoku se nisam ni znala radovati ali da sam mlađa verovatno bih skakala po klinici koliko sam bila srećna. Kad je sin došao po mene, rekla sam mu Pa ja tebe vidim! Po navici, hteo je da mi pomogne da izađem iz klinike i uđem u kola, a ja kažem nemoj da me vodiš, ja vidim, mogu sama. Zamislite kakav je osećaj imao moj sin, koji me je do tog dana bukvalno vodio u toalet. Posle operacije nisam osetila ni peckanje, ni bol, kao da se na tom oku ništa nije radilo. A možete zamisliti kolika je moja sreća bila kada sam se vratila kući, pa mi je sve svetlo, lepo, mogu da hodam bez straha da ću zapeti i pasti. Ne mogu pronaći izraz koji bi dočarao i drugima preneo šta sam ja doživela. Od jednog slepila, ja sada mogu da čitam. Sve ne verujem pa pitam sina Jel moguće da to piše tu. Od sada kada ulazim na ovu kliniku, ja nemam straha, dolazim ovde kao u svoju kuću. Ne znam kojim rečima da se zahvalim, to može da razume samo onaj ko je ovako nešto doživeo.
